Sde Boker (hebrejski: שְׂדֵה בּוֹקֵר, što znači Polje za ispašu) je kibuc u pustinji Negev na jugu Izraela. Najpoznatiji je kao dom za penzionisanje prvog premijera Izraela, Davida Ben-Guriona, i potpada pod jurisdikciju Regionalnog saveta Ramat HaNegev. Godine 2019. imao je populaciju od 479 stanovnika. Velika poljoprivredna farma ili malo selo postojalo je ovde u ranom islamskom periodu, od kraja 7. veka do početka 9. veka. Ostaci desetina struktura postoje, uključujući džamiju u blizini koje su pronađene stotine arapskih natpisa. Moderni kibuc osnovan je 15. maja 1952. godine od strane bivših vojnika, uključujući Jehošuu Kohena koji je 1948. godine ubio izaslanike Ujedinjenih nacija Folkea Bernadottea i Andre Serota. Godine 1953. premijer David Ben-Gurion podneo je ostavku i preselio se u kibuc. Iako se vratio u politiku 1955. godine, nastavio je da živi u kibucu sve do svoje smrti 1973. godine, kada je sahranjen u blizini u Midreshet Ben-Gurion zajedno sa svojom suprugom Paulom Ben-Gurion. Ben-Gurion se preselio u kibuc inspirisan svojom vizijom kultivisanja pustinje Negev i izgradnje okolnih gradova kao što su Jeruham i Dimona. Verovao je da će Negev jednog dana biti dom mnogim Jevrejima koji će se doseliti u Izrael, i smatrao je da je Sde Boker pionir i primer za ono što treba da usledi. Njegov dom je kasnije pretvoren u muzej. U svojim zvaničnim spisima, Ben-Gurion je često razmišljao o svojim naporima na obnovi Negeva: Pustinja nam pruža najbolju priliku da počnemo iznova. Ovo je vitalni element naše renesanse u Izraelu. Jer u savladavanju prirode čovek uči da kontroliše sebe. U ovom smislu, više praktičnom nego mističnom, definišem naše iskupljenje na ovoj zemlji. Izrael mora nastaviti da neguje svoju nacionalnost i da predstavlja jevrejski narod bez odricanja od svoje slavne prošlosti. Mora zaslužiti ovo—što nije mali zadatak—pravo koje se može steći samo u pustinji. Kada sam danas pogledao kroz prozor i video drvo kako stoji preda mnom, prizor je u meni probudio veći osećaj lepote i ličnog zadovoljstva nego sve šume koje sam prešao u Švajcarskoj i Skandinaviji. Jer svako drvo smo zasadili na ovom mestu i zalivali ih vodom koju smo obezbedili uz brojne napore. Zašto majka voli svoju decu? Jer su oni njeno stvaranje. Zašto Jevrejin oseća povezanost sa Izraelom? Jer ovde još uvek sve mora biti ostvareno. Zavisi samo od njega da učestvuje u ovom privilegovanom činu stvaranja. Drveće u Sde Bokeru mi govori drugačije nego drveće zasađeno drugde. Ne samo zato što sam učestvovao u njihovom sađenju i održavanju, već i zato što su oni dar čoveka prirodi i dar Jevreja kompostu njihove kulture. Wikipedia